Samo jedno ormanče
Posted on 25/01/2012
Kad sam bila studentkinja, idući peške na fakultet, prolazila sam u jednom delu grada pored niza starinskih vila – divota, verujte.
Onako, malko veće spratne kuće, u dnu parka, sa malenom fontanicom i to…
Jedna mi se posebno dopadala – sa velikim drvećem ispred kuće, sasvim u dnu placa, lepa stara zgrada.
Prolazeći svaki dan i više puta dnevno, maštala sam o tome kako ću jednog dana imati nešto slično – a u najluđim snovima i – kako ću da živim baš tu.
U toj kući je tada bio deo jedne kliničke službe (sve te vile su bile blizu fakulteta i kliničkog centra), i znala sam da to nije moguće, ali – eto, skroman student se nadao da će jednog dana, kad sve izguta i bude sposoban specijalista moći jednog dana sebi to da priušti.
Juče čuh da se služba iselila odatle.
Šuška se da se useljava jedan lekar, otprilike moja generacija. U šuškanju nije sasvim jasno da li će on lično da živi tamo, ili će da otvori i kliniku…
Navodno je, prema traču, vila iseljena, a on se nije još uselio zato što mu je Partija rekla da stopira to malko, jako će da bode oči u ovom momentu pred izbore…
Znam ga dobro, od studentskih dana. Rekoh već da je bio izbečen, gladan momak, podstanar, da je bio više nego prosečan student (i lekar), da pacijenta nije video godinama – i pitanje je koliko realno zna svoj posao.
Ali UME.
I onda, kad se osvrnem…
Što reče jedan kolega mojih godina, hirurg – počinjem peti put ispočetka.
Od nule.
Nisam išla u pravom pravcu; išla sam za strukom, za znanjem, radila sam…
Nisam “radila”, a obaška – nisam “poslušna”, IMAM glavu na ramenima.
Gde si bio – nigde, šta si radio – ništa.
Samo jedno ormanče 78 x 80 cm puno nekih šarenih papira, certifikata, koješta…
Objavljeno na blogu: zubarica.
Posted on 25/01/2012
Kad sam bila studentkinja, idući peške na fakultet, prolazila sam u jednom delu grada pored niza starinskih vila – divota, verujte.
Onako, malko veće spratne kuće, u dnu parka, sa malenom fontanicom i to…
Jedna mi se posebno dopadala – sa velikim drvećem ispred kuće, sasvim u dnu placa, lepa stara zgrada.
Prolazeći svaki dan i više puta dnevno, maštala sam o tome kako ću jednog dana imati nešto slično – a u najluđim snovima i – kako ću da živim baš tu.
U toj kući je tada bio deo jedne kliničke službe (sve te vile su bile blizu fakulteta i kliničkog centra), i znala sam da to nije moguće, ali – eto, skroman student se nadao da će jednog dana, kad sve izguta i bude sposoban specijalista moći jednog dana sebi to da priušti.
Juče čuh da se služba iselila odatle.
Šuška se da se useljava jedan lekar, otprilike moja generacija. U šuškanju nije sasvim jasno da li će on lično da živi tamo, ili će da otvori i kliniku…
Navodno je, prema traču, vila iseljena, a on se nije još uselio zato što mu je Partija rekla da stopira to malko, jako će da bode oči u ovom momentu pred izbore…
Znam ga dobro, od studentskih dana. Rekoh već da je bio izbečen, gladan momak, podstanar, da je bio više nego prosečan student (i lekar), da pacijenta nije video godinama – i pitanje je koliko realno zna svoj posao.
Ali UME.
I onda, kad se osvrnem…
Što reče jedan kolega mojih godina, hirurg – počinjem peti put ispočetka.
Od nule.
Nisam išla u pravom pravcu; išla sam za strukom, za znanjem, radila sam…
Nisam “radila”, a obaška – nisam “poslušna”, IMAM glavu na ramenima.
Gde si bio – nigde, šta si radio – ništa.
Samo jedno ormanče 78 x 80 cm puno nekih šarenih papira, certifikata, koješta…
Objavljeno na blogu: zubarica.
Нема коментара:
Постави коментар