Uvređeni ateista
Kada ste videli da se ateista oblepio bombama i razneo se na nekoj pijaci, ili se zakucao avionom u neboder zbog toga što drugi ne dele njegovo mišljenje o nepostojanju Boga?
Često mi se govori da treba da poštujem verovanja drugih. To zvuči sasvim razumno – na kraju krajeva, ljudi treba da budu slobodni da veruju u šta god hoće. Međutim, stvari nisu tako jednostavne kao što se čini. Ljudi će, uglavnom, poštovati pravo drugih da veruju u nešto u šta oni ne veruju, ali je malo verovatno da će poštovati sâmo to verovanje. Na primer, u politici, različite grupe imaće dijametralno različite stavove i smatraće da su njihovi neistomišljenici u žestokoj zabludi. U demokratiji su dozvoljena sva politička stanovišta (makar u teoriji), čak i ona koja za većinu mogu biti duboko uvredljiva. Smatra se savršeno prihvatljivim da političke stranke jedna drugu pljuju, kao i da se javnosti objašnjava koliko su glupa i nebulozna gledišta druge strane. Ali, kada je reč o veri, od nas se očekuje da budemo tihi i učtivi, bez obzira na to kakva su verovanja u pitanju.
Trenutno postoji negde oko 20.000 različitih varijanti hrišćan-stva i svaka od njih za sebe tvrdi da jedino ispravno tumači Bibliju. Raspon ide od „sve što u Bibliji piše je živa istina“ fundamentalista, preko „napravimo sopstvenu biblijsku brigadu“ (mormoni npr.), do čudnih malih sekti koje u svojim verovanjima mešaju nekoliko religijskih doktrina sa NLO, transcedentalnom meditacijom i obožavanjem Elvisa Preslija. Na vrhu su sve druge glavne i manje religije od kojih svaka ima makar jednu doktrinu koju druge religije potajno smataju za čistu nebulozu.
Ovi ljudi imaju duboka, iskrena verovanja i rečeno nam je da o njima ne govorimo ništa loše. Nema veze to što hrišćani, Jevreji, Hindusi i muslimani jedni za druge misle da su u strašnoj zabludi – od nas, ateista, ipak se očekuje da sedimo i uljudno ne progovaramo. Naravno, teisti mogu da viču jedni na druge, da se međusobno mlate i ubijaju u krvavim ratovima – njihova verovanja se, ipak, moraju poštovati i ne kritikovati. To je tabu! Ukažite na zločine počinjene u ime milosrdnih, ljupkih božanstava, ili na proti-vurečnosti u Bibliji, ili pokušajte da pružite racionalno objašnjenje za neko navodno čudo i optužiće vas da ste netolerantni, negativni i uvredljivi.
Kao ateisti, potrebno je da se naviknemo na to da nam neprestano govore – s TV ekrana, u novinama, prijatelji i rođaci – da se verska uverenja moraju poštovati i da svoje ateističke stavove zadržimo za sebe. Javno osporiti nečiju suludu doktrinu dovodi do toga da se neko odmah brecne na vas: „Ššš! Pokaži malo poštovanja!“ Ukoliko dovedete u pitanje (vrlo diskutabilan) život majke Tereze, ili se nasmejete čudnom poreklu mormonizma, ili Jehovinom svedoku zalupite vrata ispred nosa, smatraće vas za lošu osobu. Da, nije baš učtivo glasno se smejati nečijoj veri, ali zbog čega to vera zaslužuje automatsko poštovanje? Poštovanje se zaslužuje, ne dobija se automatski. Ako neko želi da veruje da je svet stvorio nevidljivi Ružičasti Jednorog i da će nakon smrti loši ljudi večnost provesti u čišćenju Njegovih staja, ja sa tim nemam ama baš nikakav problem. Smatraću da je takvo verovanje sumanuto, ali ako neko želi da u to veruje, u redu, što da ne?
Budući da ste ateista, od vas će se zahtevati da bespogovorno poštujete svačiju veru, bez obzira na to koliko nebulozna, besmislena i opasna ona za vas bila.
Međutim, čini se da ovo funkcioniše u samo jednom smeru. Ako detetu za rođendan ili Božić poklonite igračku Nojeva barka ili Bibliju za klince (pročišćenu, naravno, od seksa i nasilja), svi će se smeškati, a kada nas dete upita „Veruješ li u Isusa?“ ili „Da li si znao da nas je Bog stvorio?“, od nas se očekuje ili da lažemo kiselo se kezeći ili da, makar, promrmljamo nešto neodređeno i brzo pro-menimo temu. Decu ne treba učiti tome da postoje drugačija gledišta, a, čak i ako im se to i napomene, treba obavezno dodati da su ona čudna/pogrešna/nemoralna/zla/ izopačena ili, u najboljem slučaju, bajke tamo nekih stranaca koje niko ne uzima za ozbiljno. Vernici će vam, kada saznaju da se nalaze u prisustvu ateiste, često reći da se mole za vas. Nije li to krajnje uvredljivo? To bi bilo isto kao kad bi ateista verniku rekao – „Verujete u Boga? Oh, baš vas žalim. Nadam se da će vam se mozak jednom oporaviti“. Ipak, ateisti je nemo-guće da lako odgovori na takve „ljubaznosti“, a da ga ne optuže za nepoštovanje.
Ukom to trenutku religija odjednom dobija taj neprikosnoveni status nečega što se ne dovodi u pitanje i ne podleže kritici? Istorijski gledano, čini se da je to trenutak kada su vernici počeli da ubijaju svakoga ko bi se usudio da postavlja pitanja ili kritikuje. Slažem se da svako ima pravo da veruje u šta hoće. To je osnovno ljudsko pravo. Ako ih to usrećuje i njihova vera ne šteti drugome ili ih ne nameću silom drugima, to je sjajno. Ako želite da sledite veru koja propoveda da je Mesec balon ili da je Boga rodila devica koja je začela sa duhom koji je ujedno i sam taj rođeni Bog i njegov otac istovremeno, nema problema. Samo, nemojte se uznemiravati kad prasnem u smeh. Ako ja ne zaslužujem poštovanje zbog toga što verujem da vi niste u pravu i da vaš Bog postoji samo u vašim glavama, zašto biste onda vi zasluživali poštovanje samo zbog toga što verujete u neku vrstu božanstva? Zbog čega bi to proizvoljno verovanje zahtevalo trenutačno, uljudno i bespogovorno poštovanje?
Mnoge vere zaista zaslužuju izvesnu dozu poštovanja. Propovedaju mir i toleranciju, a njeni sledbenici čine mnoga nesebična, humana dela. Takve stvari zaslužuju poštovanje. Ali, to je zarađe-no poštovanje. Čak i tada, znači li to da veru nikada ne treba kritički posmatrati? Problem je u tome što se poštovanje zahteva i za vere koje propovedaju netoleranciju, šire mržnju prema manjinskim grupama, čoporativno razmišljanje i poricanje stvarnog sveta. Mogu poštovati veru koja šalje pomoć u ugrožena područja, ali ne mogu poštovati veru koja se zalaže za molitvu za ljude u ugroženim područjima.
U kom to trenutku religija odjednom dobija taj neprikosnoveni status nečega što se ne dovodi u pitanje i ne podleže kritici?
Budući da ste ateista, od vas će se zahtevati da bespogovorno poštujete svačiju veru, bez obzira na to koliko nebulozna, besmislena ili opasna ona za vas bila. Takođe, očekuje se da dostojanstveno trpite da vam svako soli pamet o tome kako niste u pravu i da vaše mišljenje treba kriti od sveta. Ako negde izjavite: „Vaspitavam decu da budu dobri hrišćani i slede Isusa Hrista“, začućete žamor odobravanja. Ako pak kažete: „Vaspitavam decu da budu dobri sekularni humanisti i razviju sopstveni osećaj za moral putem inteligencije i razuma“, začućete užasnute uzdahe.
Teista ima pravo da veruje u šta hoće, čak i onda kad njegova verovanja ostalima deluju nesuvislo. Ateista, s druge strane, čak i nema pravo da izrazi svoje racionalno neverovanje. Ali, zar jedan Hindus ne kaže: „Jehova i Isus su samo mitovi, jer ne znam ni za jedan razlog zbog kojeg bih mislio drugačije i hinduizam pruža bolje objašnjenje o svemiru“? I zar to isto ne važi i za muslimana u odnosu na Hindusa ili hrišćanina u odnosu na muslimana? Svako od njih, u suštini, govori: „Moj Bog postoji, tvoj Bog je najobičnija izmišljotina i ništa više“. Samo kada ateista kaže: „Ne postoji ni jedan od tih vaših Bogova“, to je razlog za zabrinutost. Možda zbog toga što se teisti slažu s tim da Bog postoji, ali se ne slažu oko detalja (oni drugi teisti makar veruju u nešto)?
Čudno je da su sledbenici jedne vere često spremni da brane druge vere – u prošlosti smo imali prilike da čujemo katolike kako govore o šteti koju je Salman Ruždi naneo muslimanima, čak iako su hrišćanstvo i islam dve potpuno suprotstavljene vere i svaka za onu drugu propoveda da je izmišljotina. Nikada nije zabeležen slučaj da sveštenik ustane u odbranu ateiste čija je inteligencija uvređe-na od strane ljudi koji tvrde da je Bog stvorio svet ili da nas nadgleda ili da nas voli. Ateisti treba da se pomire s tim da ih nazivaju antihrišćanima ili antivernicima kad god izraze svoj stav. Kada ste čuli da je neko nekog sveštenika nazvao anti-ateistom zbog toga što ovaj veruje u postojanje Boga? (Uzgred, kada ste videli da se ateista oblepio bombama i razneo se na nekoj pijaci ili se zakucao avionom u neboder zbog toga što drugi ne dele njegovo mišljenje o nepostojanju Boga?)
Čini se da vlada uverenje da su vernici, bilo sledbenici velikih religija bilo malih NLO kultova, bolji ljudi od onih koji priznaju da su neverujući.
Nije stvar u tome u šta verujete, sve dok verujete u nešto natprirodno. Ako ne verujete, bolje vam je da ćutite, oborite glavu i šlihtate se „superiornim, prosvetljenim bićima oko sebe.“
Autor: Edrian Barnet | Prevod Aleksandar Lambros
Kada ste videli da se ateista oblepio bombama i razneo se na nekoj pijaci, ili se zakucao avionom u neboder zbog toga što drugi ne dele njegovo mišljenje o nepostojanju Boga?
Često mi se govori da treba da poštujem verovanja drugih. To zvuči sasvim razumno – na kraju krajeva, ljudi treba da budu slobodni da veruju u šta god hoće. Međutim, stvari nisu tako jednostavne kao što se čini. Ljudi će, uglavnom, poštovati pravo drugih da veruju u nešto u šta oni ne veruju, ali je malo verovatno da će poštovati sâmo to verovanje. Na primer, u politici, različite grupe imaće dijametralno različite stavove i smatraće da su njihovi neistomišljenici u žestokoj zabludi. U demokratiji su dozvoljena sva politička stanovišta (makar u teoriji), čak i ona koja za većinu mogu biti duboko uvredljiva. Smatra se savršeno prihvatljivim da političke stranke jedna drugu pljuju, kao i da se javnosti objašnjava koliko su glupa i nebulozna gledišta druge strane. Ali, kada je reč o veri, od nas se očekuje da budemo tihi i učtivi, bez obzira na to kakva su verovanja u pitanju.
Trenutno postoji negde oko 20.000 različitih varijanti hrišćan-stva i svaka od njih za sebe tvrdi da jedino ispravno tumači Bibliju. Raspon ide od „sve što u Bibliji piše je živa istina“ fundamentalista, preko „napravimo sopstvenu biblijsku brigadu“ (mormoni npr.), do čudnih malih sekti koje u svojim verovanjima mešaju nekoliko religijskih doktrina sa NLO, transcedentalnom meditacijom i obožavanjem Elvisa Preslija. Na vrhu su sve druge glavne i manje religije od kojih svaka ima makar jednu doktrinu koju druge religije potajno smataju za čistu nebulozu.
Ovi ljudi imaju duboka, iskrena verovanja i rečeno nam je da o njima ne govorimo ništa loše. Nema veze to što hrišćani, Jevreji, Hindusi i muslimani jedni za druge misle da su u strašnoj zabludi – od nas, ateista, ipak se očekuje da sedimo i uljudno ne progovaramo. Naravno, teisti mogu da viču jedni na druge, da se međusobno mlate i ubijaju u krvavim ratovima – njihova verovanja se, ipak, moraju poštovati i ne kritikovati. To je tabu! Ukažite na zločine počinjene u ime milosrdnih, ljupkih božanstava, ili na proti-vurečnosti u Bibliji, ili pokušajte da pružite racionalno objašnjenje za neko navodno čudo i optužiće vas da ste netolerantni, negativni i uvredljivi.
Kao ateisti, potrebno je da se naviknemo na to da nam neprestano govore – s TV ekrana, u novinama, prijatelji i rođaci – da se verska uverenja moraju poštovati i da svoje ateističke stavove zadržimo za sebe. Javno osporiti nečiju suludu doktrinu dovodi do toga da se neko odmah brecne na vas: „Ššš! Pokaži malo poštovanja!“ Ukoliko dovedete u pitanje (vrlo diskutabilan) život majke Tereze, ili se nasmejete čudnom poreklu mormonizma, ili Jehovinom svedoku zalupite vrata ispred nosa, smatraće vas za lošu osobu. Da, nije baš učtivo glasno se smejati nečijoj veri, ali zbog čega to vera zaslužuje automatsko poštovanje? Poštovanje se zaslužuje, ne dobija se automatski. Ako neko želi da veruje da je svet stvorio nevidljivi Ružičasti Jednorog i da će nakon smrti loši ljudi večnost provesti u čišćenju Njegovih staja, ja sa tim nemam ama baš nikakav problem. Smatraću da je takvo verovanje sumanuto, ali ako neko želi da u to veruje, u redu, što da ne?
Budući da ste ateista, od vas će se zahtevati da bespogovorno poštujete svačiju veru, bez obzira na to koliko nebulozna, besmislena i opasna ona za vas bila.
Međutim, čini se da ovo funkcioniše u samo jednom smeru. Ako detetu za rođendan ili Božić poklonite igračku Nojeva barka ili Bibliju za klince (pročišćenu, naravno, od seksa i nasilja), svi će se smeškati, a kada nas dete upita „Veruješ li u Isusa?“ ili „Da li si znao da nas je Bog stvorio?“, od nas se očekuje ili da lažemo kiselo se kezeći ili da, makar, promrmljamo nešto neodređeno i brzo pro-menimo temu. Decu ne treba učiti tome da postoje drugačija gledišta, a, čak i ako im se to i napomene, treba obavezno dodati da su ona čudna/pogrešna/nemoralna/zla/ izopačena ili, u najboljem slučaju, bajke tamo nekih stranaca koje niko ne uzima za ozbiljno. Vernici će vam, kada saznaju da se nalaze u prisustvu ateiste, često reći da se mole za vas. Nije li to krajnje uvredljivo? To bi bilo isto kao kad bi ateista verniku rekao – „Verujete u Boga? Oh, baš vas žalim. Nadam se da će vam se mozak jednom oporaviti“. Ipak, ateisti je nemo-guće da lako odgovori na takve „ljubaznosti“, a da ga ne optuže za nepoštovanje.
Ukom to trenutku religija odjednom dobija taj neprikosnoveni status nečega što se ne dovodi u pitanje i ne podleže kritici? Istorijski gledano, čini se da je to trenutak kada su vernici počeli da ubijaju svakoga ko bi se usudio da postavlja pitanja ili kritikuje. Slažem se da svako ima pravo da veruje u šta hoće. To je osnovno ljudsko pravo. Ako ih to usrećuje i njihova vera ne šteti drugome ili ih ne nameću silom drugima, to je sjajno. Ako želite da sledite veru koja propoveda da je Mesec balon ili da je Boga rodila devica koja je začela sa duhom koji je ujedno i sam taj rođeni Bog i njegov otac istovremeno, nema problema. Samo, nemojte se uznemiravati kad prasnem u smeh. Ako ja ne zaslužujem poštovanje zbog toga što verujem da vi niste u pravu i da vaš Bog postoji samo u vašim glavama, zašto biste onda vi zasluživali poštovanje samo zbog toga što verujete u neku vrstu božanstva? Zbog čega bi to proizvoljno verovanje zahtevalo trenutačno, uljudno i bespogovorno poštovanje?
Mnoge vere zaista zaslužuju izvesnu dozu poštovanja. Propovedaju mir i toleranciju, a njeni sledbenici čine mnoga nesebična, humana dela. Takve stvari zaslužuju poštovanje. Ali, to je zarađe-no poštovanje. Čak i tada, znači li to da veru nikada ne treba kritički posmatrati? Problem je u tome što se poštovanje zahteva i za vere koje propovedaju netoleranciju, šire mržnju prema manjinskim grupama, čoporativno razmišljanje i poricanje stvarnog sveta. Mogu poštovati veru koja šalje pomoć u ugrožena područja, ali ne mogu poštovati veru koja se zalaže za molitvu za ljude u ugroženim područjima.
U kom to trenutku religija odjednom dobija taj neprikosnoveni status nečega što se ne dovodi u pitanje i ne podleže kritici?
Budući da ste ateista, od vas će se zahtevati da bespogovorno poštujete svačiju veru, bez obzira na to koliko nebulozna, besmislena ili opasna ona za vas bila. Takođe, očekuje se da dostojanstveno trpite da vam svako soli pamet o tome kako niste u pravu i da vaše mišljenje treba kriti od sveta. Ako negde izjavite: „Vaspitavam decu da budu dobri hrišćani i slede Isusa Hrista“, začućete žamor odobravanja. Ako pak kažete: „Vaspitavam decu da budu dobri sekularni humanisti i razviju sopstveni osećaj za moral putem inteligencije i razuma“, začućete užasnute uzdahe.
Teista ima pravo da veruje u šta hoće, čak i onda kad njegova verovanja ostalima deluju nesuvislo. Ateista, s druge strane, čak i nema pravo da izrazi svoje racionalno neverovanje. Ali, zar jedan Hindus ne kaže: „Jehova i Isus su samo mitovi, jer ne znam ni za jedan razlog zbog kojeg bih mislio drugačije i hinduizam pruža bolje objašnjenje o svemiru“? I zar to isto ne važi i za muslimana u odnosu na Hindusa ili hrišćanina u odnosu na muslimana? Svako od njih, u suštini, govori: „Moj Bog postoji, tvoj Bog je najobičnija izmišljotina i ništa više“. Samo kada ateista kaže: „Ne postoji ni jedan od tih vaših Bogova“, to je razlog za zabrinutost. Možda zbog toga što se teisti slažu s tim da Bog postoji, ali se ne slažu oko detalja (oni drugi teisti makar veruju u nešto)?
Čudno je da su sledbenici jedne vere često spremni da brane druge vere – u prošlosti smo imali prilike da čujemo katolike kako govore o šteti koju je Salman Ruždi naneo muslimanima, čak iako su hrišćanstvo i islam dve potpuno suprotstavljene vere i svaka za onu drugu propoveda da je izmišljotina. Nikada nije zabeležen slučaj da sveštenik ustane u odbranu ateiste čija je inteligencija uvređe-na od strane ljudi koji tvrde da je Bog stvorio svet ili da nas nadgleda ili da nas voli. Ateisti treba da se pomire s tim da ih nazivaju antihrišćanima ili antivernicima kad god izraze svoj stav. Kada ste čuli da je neko nekog sveštenika nazvao anti-ateistom zbog toga što ovaj veruje u postojanje Boga? (Uzgred, kada ste videli da se ateista oblepio bombama i razneo se na nekoj pijaci ili se zakucao avionom u neboder zbog toga što drugi ne dele njegovo mišljenje o nepostojanju Boga?)
Čini se da vlada uverenje da su vernici, bilo sledbenici velikih religija bilo malih NLO kultova, bolji ljudi od onih koji priznaju da su neverujući.
Nije stvar u tome u šta verujete, sve dok verujete u nešto natprirodno. Ako ne verujete, bolje vam je da ćutite, oborite glavu i šlihtate se „superiornim, prosvetljenim bićima oko sebe.“
Autor: Edrian Barnet | Prevod Aleksandar Lambros
Нема коментара:
Постави коментар