ДМИТРОВАЊЕ

Jan 4, 2013

ДМИТРОВАЊЕ ЛУДОМ РАДОВАЊЕ
by branimir marković

„гледе“ по „тисућити“ пут „опетоване“ будалаштине о народу који краде језик другом народу. О неуким и неписменим, али тако дисциплинованим мужекима, да су прионули на учење страног им језика на наговор пар својих препредених учењака.

Пречесто се питам где су границе повлађивања очигледним глупостима наше не само кафанске него и, чак израженије, академске јавности? Па се онда запитам ХОЋЕ ЛИ НЕКО ВЕЋ ЈЕДНОМ РЕАГОВАТИ. Па онда (у недостатку неког) морам ја.
Тако и „гледе“ по „тисућити“ пут „опетоване“ будалаштине о народу који краде језик другом народу. О неуким и неписменим, али тако дисциплинованим мужекима, да су прионули на учење страног им језика на наговор пар својих анонимних препредених учењака. Погађате реч је о „злим“ Људевиту Гају, Ватрославу Јагићу, Ивану Мажуранићу и, по једнима само „наивном“, а по „криптоаналитичарима“ Ватиканском плаћенику Вуку Караџићу (чија је породица хронично била гладна, а кога су подстицала браћа, потомци генерација протестантских пастора још од немачког 30. годишњег верског рата) и о око 500 000 према попису с краја 19. века особа имена попут Дудек и Регица који су се тада декларисали као Хрвати (наспрам 3 620 000 становника свих тадашњих држава Илирика имена српског).
„Схвативши савршенство српске штокавице, неколико паметних Хрвата, на челу са Људевитом Гајом и Иваном Мажуранићем, успева средином 19. века да наговори Вука Караџића и Ђуру Даничића на споразум којим је српски језик постао и хрватски. Тако су Хрвати проговорили српским језиком али тај језик данас зову хрватски језик.“[i], грми по ко зна који пут (једно те исто) најгрлатији галамџија јавне сцене Илирика, а армија претежно хрваћанских („хрБатски Срби“ = Срби хајлендери) бета мужјака (по ко зна који пут) клима задивљено главом, а понеки доживи и дневну полуцију.
Признајем да је мало зицерашки што реагујем тек сада, и то на овог недоученог вечно политички подобног (некад комунистичког данас у духу режимског нео-либерализма етноцентристичког) идеолошког сатрапа, уместо на идентичне будалаштине срБских доктора наука, нпр. Мила Ломпара или лингвиста оснивача срБистике тзв. „штокаваца“. Вулгарне симплификације идеолога су јасније „широким народним масама“, па је његово антинационално деловање много погубније по здрав разум (темељ сваког правог национализма) од паланачки закукуљених конструкција наших доктораната које светина нема стрпљења да ишчита ни до краја прве реченице (што се препознаје по побожно озбиљним лицима на сам помен имена недодирљивих доктораната која не допуштају сваку расправу и сумњу).
Ево и тисућити пут опетоване „стручне“ елаборације: “Чакавски језик, делимично и кајкавски, био је хрватски језик све до 1850. године. Што рекао Иван Кукуљевић, до тада је хрватска интелигенција говорила латински, по угледним хрватским кућама споразумевало се на немачком а хрватско село говорило је чакавски и кајкавски.“ У овој реченици намењеној србијанском аудиторијуму има исувише непознаница нама „гегулама“, о којима су, пак, хрБатски (планински) Срби учили тијеком школовања у „лијепој њиховој“.
Најпре, зашто баш „..све до 1850. године“ и хуз д фак уопште тај Кукуљевић. „Иван Кукуљевић Сакцински први је проговорио на хрватском језику у Хрватском сабору 2. свибња 1843. године пропагирајући борбу за национално ослобођење с необичном смионошћу, захтијевајући да се хрватски уведе као службени језик у школе и уреде … На Кукуљевићев приједлог Хрватски Сабор 1847. доноси закључак о увођењу хрватског језика као службеног језика.“[ii]
А ево како „у оригиналу“ звучи тај хрватски из 1843. на који се позива и којег препричава Дмитровић: „Мртви језик је римски, а живи мађарски, њемачки и талијански, то су наши тутори. Живи нам се грозе, мртви нас држе за грло, гуше нас и немоћне нас воде и предају живима у руке. Зато сам ја тога мнијења, да би славни сталежи и редови на то већ једном мислити почели, како да свој језик туђему и њега у јавни живот уведу…“. „Зли“ Вараждинец Кукуљевић, као један од „паметних Хрвата“ и један од вођа Илирског покрета, савршено је савладао „страни“ штокавски већ тада, претпоставивши туђе језике другом „туђем“. Уместо језика „свог“ народа – чакавског и кајкавског, локализама пандана нашем пироћанском. Пре него што поставимо сељачко питање – што замерати Хрватима кад ни ми нисмо прогласили пироћански за срБски књижевни (мада и такве идеје оживљавају у борби против „динарских окупатора“), останимо још мало (непримерено Дмитровићевој стручности) озбиљни.
Претпоставка за истинитост ове бајковите конструкције је – да је у главама мислилаца покољења Кукуљевића, Доситеја, Гаја, Вука или Јагића, па чак и Старчевића, било исто што и у главама Пилара, Дучића, Павелића, Љотића, фра Доминика Мандића и још неких „идеолога“ који су се појавили скоро 100 година касније. Базичне ставове ових потоњих, комплетној претходној традицији насупрот, деле Дмитровић и већина данашњих срБиста и кроатиста с припадајућим пучанством. Сва „незнавена“ покољења од памтивека све до протонацистичких „лучоноша“ (у позном периоду др. Иво Пилар, отац хрватства у данашњем виду, је објављивао под псеудонимом Florian Lichttraeger – Svjetlonoša, Lucifer) била су у „заблуди“ да смо сви ми некадашњи Југословени, чак и Бугари, исти народ. И расправљали око његовог општег имена. Повезивање Гаја, Јагића, Кукуљевића, Шулека па и Старчевића са Пиларом, Павелићем или Мандићем је данас уобичајена бласфемија. Слична истицању залагања за „српско становиште“ Милоша Црњанског пред други светски рат, ван контекста унитарне југословенске нације и заборављања да су Хрвати (тада у значењу само кајкавског становништва Загребачког и Вараждинског генералата) „таксативно“ набројани у оба списка „Срби сви и свуда“ – и Доситејевог[iii] и Вуковог.
Но, десио се други светски рат и физички нестанак носилаца либерално-националих идеја (што геноцидом, што Зиданим мостовима, Лисичјим потоцима и присилним емиграцијама да се спасе жива глава), па је кључно мнење покољења данас да су Срби и Хрвати одувек два различита народа. Наслов књиге фра Доминика Мандића (који се везује између осталог и за организацију пацовских канала) управо тако и гласи „Срби и Хрвати два стара различита народа“. Једна од његових карактеристично „научних“ теза је да су Срби доминантно пореклом Мауровласи, а да су Мауровласи – црнци потомци римских легионара из Северне Африке. Ето, нисмо само фигуративно европски црнци.
И у Вуковом покољењу је био покоји недоучен који је био на овом етно-сепаратистичком становишту, али су сматрали да су тај проблем једноставно и разумно решили: „Из свега овога што сада рекох, види се да су Хрвати и Срби један народ, једнога рода и колиена… Ако су пако били један народ мора да су имали и један језик, та народи се управо језиком разликују. Какав је то језик био, којим Срби и Хрвати онда говораху, кад су овамо дошли, о том се само толико зна, да је био од прилике онај исти, који је и дан данас; ну потанко се то не да установити, будућ да неима писаних спомениках од оне добе: препирати се дакле о том, у чем се је разликовао језик Хрватах од језика Србах, то ће рећи изтраживати Маркове конаке. Ако је можда и било какве разлике у њихову језику, нестаде је за оно тисућу годинах непрестанога обћења, миешања и селења“[iv] Вук се надовезао: „…и сад мислим да су се стари Хрвати у језику разликовали мало од Срба“, а Ватрослав Јагић је још појаснио: „„Начелна се погрешка крије у криво постављеним премисама, као да код Срба и Хрвата имамо посла са два, и баш само са два строго разлучена наречја (или чак језика!), од којих је један од почетка па до данас био и звао се штокавски, а други исто тако од почетка па до данас чакавски.“
Сиђимо сада с небеских висина и мрачних дубина прошлости усташке црначке „науке“ о мауровласима до баналности сељачке памети (comon sense) изумрлих либерала и поставимо просто питање ПА ШТА (ако).
Чак и да су некада наши преци стварно били црнци, а први Хрвати аријевци белци, какве то везе има данас кад смо „за оно тисућу годинах непрестанога обћења, миешања и селења“ бели и једни и други. Какве везе има „у чем се је..“ некада „… разликовао језик Хрватах од језика Србах“ (претпоставимо да су некада „они“ стварно били чакавци и кајкавци, а „ми“ одувек и само штокавци уз нужну претпоставку да се „тисућу годинах непрестанога обћења, миешања и селења“ није десило), кад смо данас СВИ штокавци који говоре истим чак и дијалектом а „народи се управо језиком разликују“.
Зато изместимо ову игру са тениских/голф терена науке и ногометних терена здравог разума, тамо где јој је и место – у ринг идеологије. „Виђење“ које не види „тисућу годинах непрестанога обћења, миешања и селења“ и „комешања народа“, а које види само расну чистоту, „чисто“ порекло и генетску предодређеност да „неко“ мора увек пре или касније да постане што и остали „његови“, зове се – расизам, нацизам …. и, осим са псеудо науком еугеником, везе нема ни са науком ни са здравим разумом. А поготово не с српским слободарским традицијама „пркосних карактера“. Али добро дође као идеологија за умртвљивање маса и разарања и фрагментације нација сталешког неофеудалног (прастарог а „Новог светског“) поретка.
Наравно да су ове перверзне сталешке идеологије Ватиканског исходишта супротне учењима оба „оца нације“. За Вука су Срби и (фамозни) „ … Морлаци у Далмацији, за које се у Grundriss-u der Erdbeschreibung für die erste Grammatikalclasse der k. k. csterreichischen Gymnasien (Wien 1831) вели, да су пастирски народ татарског порекла..“, док је Анте Старчевић у закључку свог „Име Серб“ „нацртао“ модерно схватање настанка свих европских народа, па тако и нашег (он га зове Х(е)рвати): „..ондешње пучанство сужњева Римљанином, Бизантинцем, … затим Оборцем, напокон Херватом. Ово сужњевање траја док се Хервати не керстише, И ДОК СЕ СВЕ ПАСМИНЕ У ЈЕДНУ НАРОДНОСТ ХЕРВАТСКУ и сви закони вере у једно керстјанство не стопише. ТАКО БИАШЕ У СВИМ ЗЕМЉАМА КОЈЕ СУ ОРУЖЈЕМ ДОБИВЕНЕ[v]. Тиме је, судимо, доказано да само из Константина VII зна за становите Сербе дошлаце, А ДА САВ УЧЕНИ СВЕТ ЗНА И БЕЗ ЊЕГА ЗА СТАРИНЦЕ СЕРБЕ И СЕРБИУ НА ДЕСНОЈ ОБАЛИ ДУНАВА.“
На супротност између „свог ученог света“ и недоучених указује посредно и Вук. „Сви паметни људи и од Грчкијех и од Римскијех Срба признају да су један народ и труде се да би мрзост због закона или са свијем искоријенили , или бар умалили што се више може…“ Тако је и данас . „Сви паметни“ су и даље на становишту народносне солидарности и јединства свог становништва Илирика, „мултиетничких“ етногенеза („тисућу годинах непрестанога обћења, миешања и селења“), док су они други напустили „мултиетничност“ Вука и Старчевића изводећи своје порекло само из оних освајачких племена/племића који „оружјем добише“ земљу и становништво староседелаца. Нећемо у овом тексту процењивати цивилизацијску деградацију нашег покољења у којем и међу адкадемски образованим доминирају „они други“.
Уочимо још једну заиста болну манифестацију те деградације. „Виђење“ које унутар сопственог становништва стално налази и пројектује неке „реметилачке факторе“ које треба одстранити из „народног организма“ зове се – усташлук, чак и ако су гласноговорници потомци жртава оних усташа и кад је место збивања Србија а “фактори“ њено становништво – „Друга Србија“, „Црногорци“, „хомосексуалци“, „београдски педери“ итд. Оно поготово нема везе са традицијама државе чији је Сретењски устав први у историји човечанства предвидео чак и права сексуалних мањина. Буквално је увезено из Хрватске феудалних сталешких традиција, приливом хрБатских (планинских) усељеника, већином традиционално најамничког војног сталежа, након 1918. и поготово након 1945. а додатно појачан после краја грађанског рата 90. тих новим таласом усељеника међу становништво традиција „римског права“ и слободних грађана и сељака. Да се разумемо, не мислим на Далматинце (Бенковац, Книн..) – само на хрБатске (planinske) Србе. “Док је Лике нема републике”.

[i] http://www.standard.rs/ratko-dmitrovic-raskuceni-srbi.html
[ii] http://hr.wikipedia.org/wiki/Ivan_Kukuljevi%C4%87_Sakcinski
[iii] „Ко не зна да житељи црногорски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски (осим Влаха) једним језиком говоре?… закон и вера могу се променити, а род и језик никада… ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе, за браћу Србље, којега су год они закона и вере”
[iv] Богољуб Шулек у загребачком Невену, Но. 8, 1856. г. чланак Срби и Хрвати,
[v] О томе „Муке са идентитетом“ http://www.branali.blogspot.com/#!http://branali.blogspot.com/2011/06/blog-post.html