Dec,25. 2013
АСКУРЂЕЛИ ПРВЕ И ДРУГЕ СРБИЈЕ
Јарам и страх прислише и приучише га лажљивости и неискрености, те он лаже често и неумјестно...уништили су надаље у босанском хришћанину и дух заједништва“
В. Клаић Земљопис Босне
Ако се (све мање) чини (што смо убеђенији) да је стратификација не-заједнице на Прву и Другу Србију последица нео-феудалног сталешког устројства (прастарог а) Новог светског поретка, можда би се и пријемчивост силног становништва за овај очигледно перверзни и неморални поредак могла објаснити генетски (гени – преносиоци информација предака) – пореклом од делова становништва Илирика историјски „захваћених“ феудализмом. На Балкану, будући да бејаше, уз Блиски исток, једини простор где је Римско право наставило да важи, феудализам се, сем у рубним деловима Угарске краљевине и немачке (Хрватска, касније и Бачка) и турске (Босна) војне границе, није баш „примио“.
Преци Прве Србије су претежно кметови, ратари и сваштари ситног поседа, мање слободни сточари (слој који није био „захваћен“ феудализмом), баштиници самоникле народне културе, будући вековима „ослобођени“ од сваког институционалног образовања, чак и црквеног. Вера у непромењиве природне циклусе и свеопште спасење[i] не претерано условљено животом на овом свету и из таквих базичних ставова проистеклу некритичност и фатализам, као главна обележја народњачког ума, бриљантно је, уз класика Цвијића и његов рајетински менталитет, анализирао и Драган Томић[ii]. Међу њих се умеша и који потомак/баштиник етоса нижег заповедног сталежа немачке најамне војске (граничара или шајкаша) чији менталитет ћу описати у следећем одељку. Идејни вође су им покондирена интелигенција варошких убогих салона потекла из ових сељачких слојева, онај микс напабирченог полу-знања инстант просветитељства и надмености коју је такође бриљантно анализирао речени Томић („њима недостаје знање ти људи се осећају инфериорним али како имају титулу просветитеља она их чини да се осећају супериорним“[iii]). Скученост видика и буквално (шумадијски, лички и остали брдско-планински крајолици – од брега до следећег брега) и фигуративно речено, разлог је што себе перципирају као једине Србе, тј. сву етнолошку, традицијску, културну и менталитетску разноврсност срБског народа одбацују признајући једино саме себе. Шта је иза брега то не постоји.
Другу Србију доминантно чине потомци нижег ратничког племства немачке и хришћанских најамника суседне турске Војне Крајине и њихових подређених – средњих и нижих официра, тј. породица које су вековима у најамничкој служби. 70% „попуне“ војске Хабзбуршке монархије чинили су наши људи. Будући да су масовне миграције у Србију са ових страна новијег датума, у ужесрпским изворима немамо баш пуно описа ових варијетета и менталитета, осим лаконског упозорења Светозара Марковића да не треба хрлити у уједињење са Босном због феудалних традиција које Србијанци не разумеју. Но, на српском, или политички коректно речено – нама релативно разумљивом и то екавском језику, овај менталитет бриљантно је описао Анте Старчевић у Пасмини Славено сербској. ”једни уз једну други уз другу војујућу странку за да од владара добитника овога странка за надвладане оппроштење и милост добије...пук од нарави лукав у глупости занемарен”[iv]
Уз Црногорце, а и Црна Гора бејаше ништа друго до Млетачка војна крајина, додуше устројена више римски, на принципу наоружаног народа, тј. у односу на непријатеља – као пљачкаши беговских оваца. Пљачка туђег исходиште је сваког племства.
Менталитет заповедника и пљачкаша уз припадајући презир према поробљеном домицилном радном становништву чини да се њихови данашњи потомци лако препознају у сочним и презривим описима ове „пасмине“, спочитавајући Старчевићу да се његово писаније односи генерално на српски народ (као такво и улази у историју) иако „први од Анта“ јасно разликује „ ... на стотине тисућах домаћег пука херватског језика следивши од некада источну церкву и на тисуће первашњих бегунацах и доселејниках који се са домаћим пуком сљубише..“ од новопридошле пасмине која „..у хербатским покраинама Турске понешто натуца херватски другдје турски, булгарски, румуњски гречки. Ни у кнежевини Сербии ни по Унгарии још се није научила право херватски...”мада се у Хрватској „... већ за 12 годинах прилично научише хервтаски тер се са первашњим пуком источне церкве помешаше тако да се немогоше разлучити”.. Што написа отац Њу ејџа, Димитрије Митриновић „Целина нашег наслеђа ... захтева да буде превреднована са данашње тачке гледишта.“
И овај став (да само они постоје) је сасвим европски, није никакав спецификум ни доказ дегенеративности Срба, како би данашњи њихови потомци тумачили. Ратнички пљачкашки сталеж (племство) свуда у Европи поистовећује идентитет целокупног становништва са собом уз „припадајући“ презир према освојеним (старо)седеоцима као „маси без идентитета“. Народи исходишно и јесу ратнички освајачки савези којима име даје племе вођа.
Често мењање „врховних команданата“ карактеристично за најамнике, serve („”једни уз једну други уз другу војујућу странку“), објашњава њихову идентитеску флексибилност („мењање капа“). Да не би овај сој погрешно идеолошки повезали само са партизанштином („шесту..“) или само за одређени географски регион („.. личку“), намерно ћу као парадигматичне истаћи обитељи Калабић и Ђукановић. Милан Калабић из Дервенте је служио у аустроугарској војсци, да би након 1918. променио капу и обукао униформу жандармерије краљевине СХС у којој је по Црној Гори садистички мучио до смрти пензинисане старце, официре који нису желели да погазе заклетву дану краљу Николи, као што су Калабић, Натлачен и слични заклетву ћесару, да би почетком следећег рата пожурио да се стави у службу београдске полиције, да се повеже с Миланом Недићем, који ће га током рата именовати за окружног начелника у Крагујевцу и Пожаревцу, гдје му је Гестапо дошао главе, кад је утврђено да је био агент још једне друге обавјештајне службе. Скончао је на начин на који су скончале његове жртве у Црној Гори и ко зна где још за време „аустроугарског“ периода - Гестапо је на њему примењивао најстрашнија – ''калабићевска мучења''. Његов син, Никола, онај је јунак из данас навијачке песме „Спрем-те се спрем-те“ који је, да би спасао голи живот, издао своју ''велику идеју'', издао и свог команданта и великог пријатеља Дражу Михаиловића, на сличан начин на који је данас негатор свег српског у Црној Гори и рушитељ Југославије, издао ''велику идеју'' рођеног ђеда, последњег бана Зетске бановине и четничког команданта Црне Горе, Блажа.
Дакле другу Србију не треба поистовећивати са „Црногорцима“, „Личанима“, „Крајишницима“ и осталих „на стотине тисућах домаћег пука следивши од некада источну церкву“, као што би поистоветио Анте Павелић, идеолошки гуру данашње Прве Србије и његови данашњи србијански следбеници, већ (не)јасно као што је учинио Анте Старчевић - са (војвођанским „колонистичким“, Дедињским и Врачарским) најамничким сталежом који верно служи повремено мењајући господаре, све да би сачували по сваку цену поседе и привилегије.
Најсвеобухватнија парадигма овог менталитета били би босански, претежно богумили и део хрватских племића, потоњи аге и бегови. Богумили су једноставно преименовали своју религију, јер су неке базичне поставке патарена и ислама биле ионако зачуђујуће подударне. И задржали поседе и привилегије. Када се распадала Отоманска империја, преостало хришћанско становништво Босне је било у заблуди да ће се десити револуција и да ће сад они доћи на власт (прича о кмету Симану), а бегови изгубити поседе. Међутим бегови су их разуверили: „Па нека дође ђаур за владара у Босни! Ја ћу отворити свој сандук са ферманима, те крст на се а прасе преда се. И ОПЕТ ЈА БЕГ А ТИ СЛУГА КРСТУ!!! Кад теби крст није тежак, није ни мени, могу га и ја носити, кад се ти прасетином не удавиш, нећу ни ја.“ Бегови су наиме, све векове турске владавине брижљиво чували своја документа о поседима и привилегијама добијена од претходних хришћанских владара Босне, за случај да хришћани поново завладају. Свака сличност са 5. октобром и легализмом Војислава Коштунице је намерна.
Тактика коју је спроводила Отоманска империја у доба своје експанзије према становништву залеђа Далмације парадигматична је опет за третирање домицилног становништва свих успешних империја. Структура становништва доследно феудалне Хрватске, будући да је већ преко 400 година била у Угарском краљевству, узоритом делу свекатоличке Res publice Christtiane, изгледала је отприлике овако: хорватин, кмет, влах и сРБЛИН(!!!)[v]. Све малим словом с обзиром да су очигледно имена сталежа а не народа.
Хрватин је очигледно племић. Тако „скандалозна“ мисао да су Хрвати „господујући народ“ који „..засужњише пуке које у овој земљи затекоше“[vi] добија баналан и, у светлу савремених „мултиетничких“ схватања етногенеза, необично универзалан, модеран, уместо архаичног призвука шовинистичке пропаганде јер и савремена наука каже да „тако биаше у свих земљах које су оружјем добивене“[vii]. Кмет, сељак на поседу племића, и влах, слободни сточар, знамо ко су. Срблин (србаљ?) је нејасно, али се из повеља види да се баве трговином. Из овог мистериозног имена Вука Караџић је извео опште име нашег народа и послао у „ропотарницу историје“ илирско, далматинско и словинско: „...не знам били се гдје могло наћи да се који од нашијех царева или краљева звао краљ или цар од Србије, него Србљем.“
Турци би се прво обратили хрватину, нудећи му признавање поседа и свих привилегија. Ако би хрватин прешао на ислам, повукао би и своје кметове и Турци би добили територију, феуд, без освајања. Уколико не би, Турци би наговарали кметове, обећавајући им статус слободог сељака ако пређу на ислам. ВЛАСИМА И СРБЛИ(ни)МА, као „одрживим“ и релативно економски независним појединцима СЕ НИКАДА НИСУ ОБРАЋАЛИ! „Цвијет хрватског племства“ постали су бегови. Одатле потиче оно усташко „цвијет хрваштине“ за босанске муслимане. Опет је свака сличност са актуелним дешавањима намерна.
Чему овај параисторичарски увид? Као прво – очигледно ништа није од јуче. Као друго - све и кад би цео Илирик пратио ту феудалну стратификацију друштва, опет постоје неки (пореклом) власи и србљи, тј. сво становништво није сводљиво на Прву и Другу Србију. А поготово је апсурдно такву слику наметати за источни Илирик у коме је „римско право наставило да живи“, тј. у ком су већина становника остали слободни појединци - сељаци, зидари, занатлије, трговци, учењаци и поморци. Елем, трећа Србија је већина становништва и чине је – сељаци, трговци, неимари, занатлије, учењаци и поморци. „Случајно“ делатности које су данас системски уништене. Зашто већина нема израза – па зато што их ни ова империја ништа не пита.
[i] https://prevrat.wordpress.com/2012/12/13/%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD-%D1%82%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%9B-%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%80%D0%B5%D1%9B-3/
[ii] Исто
[iii] https://prevrat.wordpress.com/2012/12/02/%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D0%BD-%D1%82%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%9B-%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%BE%D0%BC%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%80%D0%B5%D1%9B-2/
[iv] Пасмина Славеносербска стр 80.
[v] „ - 9. I da ni nad nimi niedan Hrvatin voivoda, ner edan izmeu nih da
e voivoda nad nimi, ki nim zapovida, s našim se knezom dogovarae.
- 22. I da ne more otdati Vlah na Vlaha sto libar, ki sam nima sto libar.
- 24. I Srblin da ne more otdati na Vlaha, ni Vlah na Srblina.“
U Klisi, god. 1436. ožujka 18.
Ban hrvatski Hanž Frankopan (Frankapan) knez Krčki, Modruški,
Cetinski i Kliški, potvrdjuje Vlahom njihove navadne prave zakone. (Izvornik pisan ćirilski u manastiru na Trsatu.)
[vi] „Име серб“ Анте Старчевић
[vii] исто
Поставио/ла 4 weeks ago branimir marković
Нема коментара:
Постави коментар