Jan,11.2013

југоС(п)ЛАВ МЕДУЗА

Краљ Александар Карађорђевић, мучки страдао за отаџбину, је једини српски владар који нема улицу у престоници. Армија академски образованих, да се не-еуфемистички изразим, БУДАЛЕТИНА га данас блате и вређају. Можда и зато тако пролазимо.

Сплав Медузе или Бродоломници с фрегате Медуза је ремек-дело сликара Théodorea Géricaulta засновано на стварним догађајима након бродолома фрегате Медуза кад је 149 путника потражило спас у импровизованом сплаву. Следећих тринаест дана сплав Медузе је прошао кроз пакао глади и канибализма[i]. Само је петнаест људи преживјело. Алузија на бродолом Југославије и шта се дешава после, је валда јасна. Још једнa „идеолошка“ алузија је врло битна. Капетан Медузе и његови официри су се укрцали на шест чамаца за спашавање са само неколицином путника изабраних према монархистичким симпатијама. „Републиканци“ су остављени да изгину и поједу једни друге.

У расправу се „укључујем искључиво“ због порива да се одупрем хиљаду пута понављаним лажима. Ево најкарактеристичнијих:

А) југословенство је супротност српству,

Б) Југославија је највећа заблуда и грешка српског народа,

В) краљ Александар је најгори владар у историји Срба,

Г) југословенство је хрватска ујдурма против које су одувек били истински српски великани,

в) Титова Југославија није имала ни једну добру страну,

итд. у том стилу. Одговорићу, руковођен максимом свог идола Слободана Милошевића да је „истина сасвим супротна“, у стилу „балканског позитивистичког, српскојугословенског, ванхришћанског интернационализма“, како политички неподобне идеологије дефиниса један велики учењак[i], следбеник јединог мудраца у историји човечанства (светог аве).

Да не би млатио терминима који у једној реченици значе једно а већ у следећој друго ко (сачувај ме Боже) „политички аналитичар“, одмах ћу дефинисати и „кључне речи“ (ћирилицом) и њихове рајинске/поданичке хомониме (латиницом) .

- југословенство – завршни стадијум идеологије народног јединства (мишљења да сви који говоре истим језиком чине један једини народ) који карактерише залагање за формирање јединствене државе и нације (политичког народа). Наставак једног од првих европских револуционарних покрета (ре-еволуција, српски пре-врат, да се врати, након многих столећа феудализма, пређашње устројство слободних грађана (старог) Рима), којег од самог почетка прати „усуд“ симпатија са другим „слободним нацијама“ – САД, Француском, Италијом, Грчком, па и протестанстком Пруском и непријатељство према Ватиканским, Бечким и осталим империјалним круговима. Неки од најзнаменитији личности међу југословенским унитаристима били су Милош Црњански, Иво Андрић, Јован Скерлић, Владимир Дворниковић, Антун Бранко Шимић, Иван Мештровић (до рата). Политички израз била је диктатура краља Александра антиципирана чувеним писмом војводе Мишића након пута по Хрватској. Идеја се ширила становништвом највише преко соколских друштава и спортских клубова, идеолошки најпорфилисанији у духу народног јединства су били НК Хајдук и нешто млађа СК Југославија (првобитно СК Велика Србија), данашња Црвена Звезда, а најекстремнији следбеници били су фетиви Далматинци, Орјунаши, деде данашњих незнавених навијача Хајдука .

- Jugoslovenstvo – ideologija saradnje između (navodno) različitih ali bratskih naroda. Rodonačelnik ove ideologije je nadbiskup Štrosmajer, podstaknut iz Vatikanskih i Bečkih krugova potrebom suzbijanja revolucije 1848. Ideja se širila stanovništvom najviše crkvenom propagandom (i pravoslavne ne samo rimokatoličke crkve). Vrhunac je dostigla enormnim izdavanjem klerikalnih brošura i pamfleta namenjenih neukom katoličkom seljačkom stanovnišvu u svrhu njegovog odvajanja od nacije, kao reakcija na suprotnu režimsku prosvetiteljsku akciju između dva svetska rata. Zaglupljivanjеm koje je dovelo do bestijalnosti Jasenovca, jama i ostalih trauma, pa danas preovlađuje, u celokupnoj tradiciji do pred drugi svetski rat nezabeleženo mnenjе da su Srbi i Hrvati dva naroda (programski uobličene tek 60. tih godina prošlog veka – „Srbi i Hrvati dva oduvjek različita naroda“, kako glasi naslov knjige fra Dominika Mandića, jednog od organizatora pacovskih kanala). Štrosmajerova ideja je kompatibilna sa idejom definitivnog razgraničenja. Ante Pavelić je u jednom od brojnih pisama na tu temu Milanu Stojadinoviću definisao otprilike ovako (parafraziram) – Srbi i Hrvati su kao cimeri u tamnici. Dok su u istoj tamnici mrze se ali kad ih razdvoje u zasebne, onda počnu da sarađuju, solidarišu se, komuniciraju, kuckajući po radijatoru…i postanu prijatelji i braća“

- Српство – ре-волуционарна, национална, интегралистичка, једна од варијанти идеологије народног јединства (остале – словинство, илирство, хрватство..), базирана искључиво на традицијама већег дела нашег народа незахваћеног феудализацијом, коју су уобличили Доситеј Обрадовић („Ко не зна да житељи црногорски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски (осим Влаха) једним језиком говоре?… закон и вера могу се променити, а род и језик никада… ја ћу писати за ум, за срце и за нарави чловеческе, за браћу Србље, којега су год они закона и вере” и Вук Караџић („Срби сви и свуда“), политички разрадили пре свих Илија Гарашанин и Матија Бан, директно инспирисани пољским антиклерикалним републиканским револуционарима, а научно утемељио Јован Цвијић.

- Srpstvo, opciono srBstvo – klerikalna neofeudalna ideologija nastala uoči drugog svetskог ratа odbacivajnem izvornih integralističkih nacionalnih stavova Dositeja i Vuka („Srbi svi i svuda“). Karakteriše je u srpskoj tradiciji sasvim neutemeljen bazični stav, inače karakterističan za miletsko ustrojstvo podanstva Otomanske imperije i etničku segregaciju stanovništva Habzburške monarhije, da konfesionalna pripadnost primarno određuje etnički identitet. Rodonačelnici su razočarani bivši ekstremni unitarni jugoslavisti okupljeni u Srpskom kulturnom klubu. Programski dokument je knjiga „Verujem u Boga i srpstvo“ Jovana Dučića. Suštinski je preslikana ideologija klerikalnog, separatnog (pseudo)hrvatstva, sa „promenjim pridevoima“ (srBski umesto hrvatski, pravoslavni umesto katolički)

- Хрватство – ре-волуционарна, национална, интегралистичка, једна од варијанти идеологије народног јединства, коју је засновао Павао Ритер Витезовић а уобличио Анте Старчевић. Од нешто старијег српства се разликује по залагању за име Херват као опште име народа, израженије „мултиетничком“ схватању етногенеза које уважава и староседелачко порекло, анти(пан)словенству (као Бечкој ујдурми за спречавање конституисања слободне нације) и уважавању и „легалистичком“ коришћењу у политичкој борби унутар институција Хабзбуршке монархије и феудалних традиција мањег дела нашег народа (Хрватско државно право).

- Hrvatstvo - klerikalna neofeudalna ideologija nastala pred prvi svetski rat odbacivanjem izvornih integralističkih, nacionalnih, antiklerikalnih i antinemačkih stavova Ante Starčevića, kompatibilna srBstvu, što epizode saradnje ustaša i ljotićevaca za vreme i dogovora o „definitivnom razgraničenju“ Ante Pavelića i Milana Stojadinovića posle drugog svetskog rata, kao i dogovori Franje Tuđmana i Slobodana Miloševića „tijekom“ minulog građanskog rata „zorno pokazuju“. „Otac“ separatnog hrvatstva je dr. Ivo Pilar. Karakteriše ga vezanost za nemačke imperijalne projekte i tradicije vazalstva Hrvata sa feudalnim Germanskim imperijama od Franačke државе naovamo.

Суштина је да се мора бити опрезан приликом употребе ових „кључних речи“, јер свака има свој истоимени идеолошки антипод. Изворно југословенство суштински је исто што и изворно српство и хрватсво, само неуспео покушај да се превазиђе непостојање консензуса, неуспех договора о општем имену (јединственог) народа. Но, данас се ови појмови користе искључиво у значењу нових хомонимских идеолошких супротности. Да сасвим упростим југословенство епохе краља Александра (Андрића, Црњанског или Мештровића) нема никакве везе са jugoslovenstvom Титове епохе (од Крлеже до лепе Брене). Титово југословенство доследно је усвојило концепт више братских народа (и поред истог језика, порекла и традиције). Надам се да сам овим раскринкао прву лаж о супротносту српства и југословенства. Новокомпоновано srBstvo јесте супротност – али не Titovom (којем је компатибилно) већ изворном југословенству.

Пређимо на анализу следеће (лажи) „Југославија је највећа заблуда и грешка српског народа“. Крунски аргумент је да су се наши дедови борили џабе јер је држава, као наводно непотребна мегаломанија краља Александра, пропала. Уместо ње, по данас уобичајеном мнењу које је потпалио Добрица Ћосић негде 70.- тих година прошлог века, требало је „скромно“ прихватити Велику Србију, наводно понуђену 1915. неким тајним споразумима. „Подаргумент“ је и да смо непотребно амнестирали Хрвате од злочина и учешћа на страни поражених, на чему су нам се захвалили у Јасеновцу.

Оваква аргументација израз је невероватне таштине типичне за наше покољење, поготово елиту, која се огледа у базичном ставу да су прошла покољења константно „била у заблудама“ разним, које данашњи мудраци, методом пројекције садашње ситуације у прошлост, развејавају. Добрица Ћосић је „провалио“ оно што Црњански, Андрић, Мештровић и њима слични, онако „ограничених“ менталних способности какве им је Бог дао, нису били у стању.

Међутим, њихова (наших савременика) аргументација бушна је на све стране. „Велику Србију“ је Србији наводно понудила (1915) Британска империја, која, гле чуда, води империјалну (супротност националним) политику. О искрености, тј. изворним смерницама Британске политике на Балкану говори Штросмајерова кореспонденција с лордом Гледстоном, из које се види да је Штросмајер очекивао стварање Југославије у оквиру Аустрије, а у сарадњи с Енглезима: „… Мој драги пријатељу ја желим ову красну државу (Аустрију) спасити под цијену властитог живота, јер у новом поретку свијета она мора имати своју задаћу неутрализације, као међуснага између Германа и Славенства” (Писмо Гледстону, 11. априла 1878.).

Колико је Британска политика озбиљна и дугорочна, а идеолошки доследно антинационална, показује чињеница да је тек њихов фаворит Тито реализовао (веровали или не њихову) идеју стварања „социјалистичких република“. Гледстон (тада премијер), у једном писму још 1883, каже: „читао сам телеграм Елиота о разговорима с Калнокyем (Аустријски посланик у Лондону), о томе како Аустрија не би равнодушно гледала на успостављање Социјалистичких република на њеним границама ….“ Темељи британске подршке Великој Србији били су по свој прилици чврсти колико и потоње „савезништво“ са покретом Драже Михајловића. Пуштање низ воду чичиних постаје јасније у контексту „историје (бар нешто) дужег трајања“. Од Штросмајера, преко Мачека до Тита трагови многих који изнутра подривају Југославију (као и трагови готово свих социјалистичких револуционара попут Лењина и Мусолинија) воде до Лондона. Историја је показала да је пројект „социјалистичких (квази)република“ необично успешан у борби против конституисања моћних (читај одрживих) националних држава, потенционалних геополитичких супарника постојећим империјама. Успешно је Мусолинијеву Италију привремено „скренуо са Гарибалдијевог пута“ и сарадње са „слободним нацијама“ и неутралисао царску Русију.

У природи империја је да пројектују само привремене, неодрживе, њима вазалне државе. Колико би држава без Ријечке (Сушак и Бакар) луке и пута и пруге до ње (а са тек нешто мање неправославаца него Југославија) била одржива показује и чињеница да је Београду најближе море (у сатима путовања) и дан данас Ријека. Чак и до Трста се брже и јефтиније стиже него до ма које „великосрпске“, иначе углавном плитке за веће бродове, обале. Ово багателисање значаја одрживог управљања обалом карактеристично је за srBistički ум. Врхунац је поглавље књиге „Верујем у Бога и српство“ у ком се критикује краљ Александар што је изашао на „превелику“ обалу која „не може да се брани“. У пројекцијама Дучића нема чак ни Далмације у границама „Велике Србије“ из 1915. Можемо се запитати како су такве тезе звучале Далматинским Орјунашима, који су многе италијанашке и хрватске главе разбили, не штедећи ни своје, и, и даље се чудити како нас Хајдуковци мрзе (не престајући да мрзе дидине пацијенте – Динамовце). На том фону је и данашње мнење да је ратни циљ првог Балканског рата било ослобађање (само) Косова, а не излаз на Јадранско море у данашњој Албанији и Црној Гори, које су (питајмо се зашто кад је толико небитно) спречиле флоте удружених империја предвођене Британијом.

А сад мало о „амнестији“ Хрвата. Данашњи срБски салонски јунаци троседа превиђају да огромна територија СХС делова бивше Аустро Угарске није освојена оружјем. Југословенски одбори су практично каналисали анархистичку револуцију која је беснела пропалом империјом у ослободилачки покрет за државу СХС, док су истовремено италијански „савезници“ чекали на границама као запете пушке. Задржавале су их трупе „непријатељског“ аустријског генерала Боројевића, Србина у „најужем“ смислу (православца), који се током рата није борио против свог народа, већ на западним фронтовима. А наши дедови после солунских пробоја су били исцрпљени и десетковани. Само им је фалио још један, западни, фронт. Мирно политичко уједињавање са револуционарном државом СХС, уместо новог рата овај пут са савезницима, у најмању руку није био глуп потез србијанске владе и краља (како га Добриционисти данас тумаче), поготово што је од стране органа СХС било безусловно, залагањем фанатичног унитаристе Светозара Прибићевића.

Толико о границама Југославије. А сад о кључном аргументу да је брзо пропала јер је била на кривим темељима. Краљевина је трајала свега 23 године, краће од данашње независне Хрватске а тек нешто дуже од данашње Дејтонске Босне. „Пропала“ је на начин на који су привремено пропале све окупиране земље Европе, укључујући моћну Француску нпр. Очекивати да за тако кратко време реши све проблеме различитих, углавном међусобно супротстављених традиција, правних поредака, образовних система, идеологија и економског и културног развоја новог становништва, а уз толико моћних непријатеља, благо речено је – дебилно. Модерне Хрватска а поготово Босна нестабилније су, зависније и економски неупоредиво неразвијеније, уз ипак далеко мања разарања и страдања у минулим ратовима, а уз много већу финансијску и сваку другу помоћ међународне заједнице, далеко унифицираније становништво и одсуство претњи ратом, па нико сем Игора Мандића не каже да морају пропасти.

Од настанка огорчени „спољни“ непријатељи Југославије су поражене немачке империје и сви њихови савезници, Британска империја најпре из идеолошких разлога (планетарне борбе слободних нација против империја(лизма)), Совјетски Савез, јер је краљ примио белогардејце, Мусолинијева Италија, незадовољна што су „српски лопови“, како је писао, узели Далмацију и пола Кварнера. Краљевина је од самог краја рата била у перманентном „рату против тероризма“ са скоро свим суседним државама. А ипак је, чак и после убиства краља, била прилично стабилна.

Имала је краљевина, прецизније речено изворна идеологија (унитарног) југословенства, и значајне „унутрашње“ идеолошке непријатеље, на које је одмах указао војвода Мишић у свом, данас легендарном, писму из Хрватске. Површни какве их је Бог створио, данашњи срБисти га читају погрешно, не препознајући у том огледалу – себе и пројектујући како су наводно војвода и краљ били идеолошки противници. „Зли“ краљ наводно није послушао савет мудрог (без знака навода) војводе. Наравно, „истина је сасвим супротна“, краљ је од 6. јануара 1929. почео дословно да примењује савет војводе о вишедеценијској диктатури док се не унифицира становништво и не формира јединствена нација или ампутацији крајева некомпатибилне традиције. Као што заборављамо краљ Александар је убијен већ 1934. у Марсељском атентату. Какав неуспех – за целих 5 година није успео да превазиђе последице тричавих пола миленијума сужањства (а код неких и целог) под разним феудалним господарима!!! Из неких разлога у Србији исказе које не дозвољавамо ни дебилима толеришемо академској елити „јестаствено“ (иначе не би била елита у оваквом поретку) посвађаној са здравим разумом.

Тим „унутрашњим непријатељим“, гујама у недрима, треба посветити књиге анализа а не један сумарни чланак, јер од њих потичу наше данашње невоље. Антинационални етноцентризам прокламован папиним енциклика, тј. франковство, детектовали смо у туђем (рваЦком) оку. У тај кош срБисти трпају и антиклерикалне левичаре Стјепана Радића и Влатка Мачека. Међутим и површна анализа њихових идеолошких становишта указује на исходишта необично слична радикалима Николе Пашића, тј. на руско антилиберално задругарско народњаштво. Југославијама стално владају левичари (зато тако и пролазимо), сем у изнимним кратким интервалма између ступања на власт и убистава самосвојних владарау режији страних агентура .

Елем, неизбежни компромиси са Ватиканским етноцентристима (Штросмајер) и социјалистичким левичарима Југословенског одбора и Пашићевих радикала који су изродили оксиморон о народу са три племена, пресечени су тек 1929. Тек тада је прокламована идеологија интегралног југословенства. Дотада су је пропагирали једино опозициони навијачи СК Југославије и далматински Орјунаши. Тек тада је уведена до данас непревазиђена територијална подела на бановине (прастари српски назив) по угледу на стари Рим, по којој се административне јединице протежу на обе обале река. И још много тога.

Краљевина Југославија сврставана је у групу Медитеранских земаља. Поредила се с њима. У тој групи, једино је Италија била нешто развијенија. Шпанија је била нешто, а Португалија, Грчка и поготово Турска биле су неупоредиво заосталије. Упоредите Титову Југославију с Италијом чак и са Франковом Шпанијом или данашњи Илирик са Турском, па ћете закључити колико је краљ Александар био лош владар.

Краљевина је била једина земља у Европи коју су обишле обе економске кризе са припадајућим рецесијама и инфлацијама. Динар је био једна од најстабилнијх и најјачих валута (златне полуге су биле гаранција, тако да није било „лажи и превара“), платежна моћ грађана завидна. Сви путеви и пруге који нису били трасирани за време Обреновића и Аустро Угарске трасирани су у овом периоду (Титова Југославија их је само модернизовала).

Краљ Александар Карађорђевић, мучки страдао за отаџбину, је једини српски владар који нема улицу у престоници. Армија академски образованих, да се не-еуфемистички изразим, БУДАЛЕТИНА га данас блате и вређају. Можда и зато тако пролазимо.


[i] http://www.standard.rs/ognjen-vojvodic-gregorijanski-globalisticki-kalendar.html
[i] По Canibales – шпанском назву за карибски народ, не по Ханибалу, ерго није српски ханибализам

Поставио/ла 1 week ago branimir marković