O KOSOVU

Nov,16
КОСОВСКА УТВАРА



УПОЗОРЕЊЕ: Штовани читатељи ово је мој први текст о Косову у животу. Ову тему панично избегавам јер никад у животи нисам ни од једног Србина чуо ништа до очигледних глупости и одвратног лицемерја. (да ли да нагласим да ми је прадеда из старе трговачке приштинске породице). Зато припремите шећер и воду.
шин Ђон данас


Уколико изађемо из света сенки и утвара режимских пропагандиста указаће нам се да је на помолу дословно распад и нестанак државе и идентитета српског (може и са Б) народа. Не испаравају народи, људи, становништво него идентитети. Визиготи су одавно Шпанци између осталих, германски Бургунди, Нормани и Франци су заједно са Галима Французи, а донедавни Срби, бивши Илири па Римљани, данас су и Хрвати, Бошњаци, Црногорци па и Албанци. Апсурдно, баш „државотворна“ утвара (или што би реко проф. Миша Ђурковић лажна мета) Косова је једна од најучинковитијих магли због којих то не видимо.
Косово је почело да престаје да буде део српске државе истог момента кад се вратило у њен састав 1912. одлуком (кога другог него Пашића) да се на јужним територијама не примењује „Давидовићевско“ устројство Србије већ протекторатско. Манир да се српске земље третирају као окупиране територије примењиван је и у целој Македонији и у Црној Гори након 1918. („чудан“ разлог зашто данашњи Цетињани мрзе Србе).
Ова територија, накнадно погрешно названа „Косметом“ (рогобатна сложеница од које ми се коса диже на глави), јер у српској традицији Косово је само име за (бојно) поље препуно божура, није изгубљена „док дланом о длан“ – губили смо је, све-не-реагујућ буквално скоро сто година на начелно исти начин на који смо изгубили и остале „старије и лепше“ српске земље. Најједноставније би се могао описати као памћење само последњег догађаја/државе/династије/идентитета/културног модела/поретка и припадајуће му идеологије. Тако су данашњи Срби заборавили нпр. место (крај Бојане) престоницу прве српске средњовековне државе где су сахрањени владари и краљеви такође значајне династије и вееелике државе, међу којима и први словенски светац кога славе и православна и католичка црква.
Цивилизацијску штафету и историјску баштину су преузели људи данас знани као Албанци. Они су сачували историјску свест о тим, у Срба „немањићиста“ заборављеним „ликовима“, у топонимима, предањима и именима правих и наводних историјских личности, обично билингвалном миксу (кao нпр. Албанополис – „Београд који није наш херватски Београд на мору ни на Сави“[i], данас Берат) карактеристичним за некадашњу границу латинског и хеленског говорног подручја[ii]. Дука-Ђин, земља војводе Јована (Владимира), и истоимени Шин Ђон (свети Јован – манастир у којем су мошти овог свеца), Шен Ђин, град - лука на албанској обали, фамозни канон Леке Дукађинија, наводно албанског великаша чије историјско постојање признаје српска несамокритично-критичка историја, но има „будала“ који и у томе виде такође билингвални анаграм - Лекс дука Ђин – закон војводе („опет тог смарача“) Јована.
дука Ђин

На сличан начин Албанци, макар на елементарно иделошком плану, баштине и од нас одбачене Илире, с којима имају везе само преко „наших“ гена у људима нашег (староседелачког) порекла асимилованим у припаднике данашње албанске нације. Кавкаски Протошћиптари су досељени доста векова након нестанка Илирског идентитета (њиховог асимиловања у Римљане), а у моменту пројектовања модерне државе Албаније у 19. веку „етнички“ Албанци, тј. људи чији је матерњи шћиптарски, нису чинили ни трећину становништва њене данашње територије, што ће рећи да је за један век две трећине становништва асимиловано.
Кад не би били задојени расистичким презиром лако би схватили да је национални идентитет наших геостратешких и политичких супарника и претендената на некад нашу територију базично (староримски прастаро а) модерно утемељен, додуше ни приближно онолико софистицирано и доследно колико је био србијански пре индоктринације славјаносербством (до 20. века). Овај презир и игноранција дубоко су укорењени, на њих су указивали само код патриЈота презрени Димитрије Туцовић и Светозар Марковић (шта је тај све прерано кукурикао).
Уочи Балканских ратова Албанци су „..подигли () велики устанак 1912. године у коме су заузели вароши од Скопља до Пљеваља, након чега су дали ултиматум Цариграду. Турска влада је пала због тога и формирана је друга, а Арбанаси су тражили један вилајет и аутономију и да Цариград финансира њихов развој. Пошто Турска на то не пристаје, Арбанаси крећу даље и стижу чак до Солуна, након чега турска влада пристаје на њихове захтеве“[iii] Учимо ли у својој „расоналистичкој“ уображености о овим догађајима, који нису „уврштени“ у Балканске ратове. „Србија је потценила интегрисаност Арбанаса и није их третирала као хомогени национални корпус, већ као низ завађених племена. Није јасно како Србија није узела у обзир тешкоће које је Турска имала са Арбанасима последње две деценије.“[iv]: Једино су Црногорци, који их боље познају јер су им географски, менталитетски и етногенетски ближи „...сматрали да би одобравање њихових устанака могло довести до буђења националне свести што би после могло да направи проблеме за планове Србије и Црне Горе на Јадранском мору.“[v] Србија (за разлику од Црне Горе) до дана данашњег није изашла ни на једно од три мора на којима је историјски била (а ни Црна Гора никад није ослободила Скадар). Народ који већински слави светог Николу један је од ретких који живи у држави без погледа на пучину. Има ли и то везе са нашим данашњим идентитетским шизофренијама? У једној од моногобројних самопљувачина на Пешчанику, али ретко надахнутој, Тања Тагиров, „избеглица из Хрватске“ је рекла да је Хрватска мање јадна од Србије једино зато што можеш да седнеш у кола (у Загребу) и за пар сати гледаш пучину. „Превазиђена геостратегија“ (излаз на топла мора), рекао би експерт Антић др. Чедомир.
Доста је очигледних идеолошких „компаративних предности“ данашњих Албанаца у односу на Србе у целини (укључујући и на начелно исти начи слуђене деривате – Хрвате, Црногорце, Бошњаке..):
А) Народносни идентитет се јасно базира само на заједничком језику. Shqiptue, изустити, говорити, етимолошки је корен именa народа, Shqiptar, на исти начин на који је и словити Словенa. Уочљиво је да име народа не изражава крвну сродност попут Рас или идеолошку групну солидарност попут Дојч или Дач (наши) ни владарски сталеж попут Србин и Хрватин.
Утемељивачи албанске самобитности по свој прилици нису били „етнички Албанци“, ма шта то значило. Почетак њиховог историјског сећања, свети Јован Владимир, је вероватније Србин (Словен) него Далмат (староседелац), уколико већ тада није дошло до стапања ова два темељна идентитета нашег народа у један. Највећи песник, утемељивач књижевног језика Миђени зове се Милош Николић, национални јунак - Јоргос или Ђорђе из Касторије (северна Грчка) познатији као Скендер бег, можда је био Грк, можда Србин, а можда чак и Латин јер се суседни Епир тада звао мала Влашка, али најмање вероватно да је великаш могао да буде од нетом досељених најамника са Сицилије (Sciрia, „аутохтонистички“ гуру Јован Деретић отуда изводи име народа Шћипетар), најпознатија савремена личност, мајка Тереза је Влахиња, која наводно није знала ш(ћ)иптарски, Албанка је само тиме што је поштују и славе, дакле баштине.
Б) различита конфесионална припадност, упркос кроз повест много израженијим међусобним анимозитетима и сукобима него код Срба, није поцепала народ и нације (Албанску и Косоварску).
В) од Срба се разликују и по баштињењу античке илирске и римске традиције, сасвим у духу савремених научних, а у данашњих Срба одбачених схватања „полиетничких“ етногенеза
И ове територије смо изгубили на начелно исти начин као и Хрватску, Славонију, Далмацију, Босну, Црну Гору, данас Војводину – идеолошки. Огањ, мач и (ауто)геноциди су били само претпоследњи чин пред правно-политичку верификацију нове ситуације. Недуго пошто смо, заслепљени екстремном иделогијом славјаносербства, увезеном из Русије, одбацили католичку баштину, њу је наставио да баштини део нашег народа друкчијег идеолошког усмерења (данас познати као Хрвати) и Дубровник је данас хрватски – што је заслужено и „поетска правда“ ма колико се нама, „преосталим“ Србима не свиђало. Слично (без икаквог прагматичног разлога и историјског утемељења) се десило и са Босном и њеном богатом исламском, богумилском и аријанском баштином (да не идемо даље - у антику). Баштина просто припада онима који је баштине, макар и на сасвим примитиван начин као што чине Ш(ћ)иптари. Данас је и Црна Гора и без Диоклецијанових земљака Дукљана, макар само због споменичког фонда под заштитом УНИЦЕФ-а који је 70% католичког порекла, неуклопива у „српско становиште“.
И Косово и Метохија су, да се изразим патриЈотским жаргоном, „окупаторски“ топоними. Косово у српској традицији означава само бојно и поље божура, ништа шире и више. Косовски вилајет је била административна јединица Отоманске империје. По ослобођењу 1912. србијанске власти су пожуриле да (ре)афирмишу назив Стара Србија[vi], док је у краљевини СХС ова територија била подељена између две бановине. Тек комунистичке власти су ископале овај „окупаторски“ назив и организовале једниствену територију од две и у географском, не само етниолошком и лингвистичком смислу. Метохија је грчки назив само за део „земље светог Јована“, вероватно раширен за време фанариотске јурисдикције над православном црквом током Отоманске окупације. „Nomen est omen“, на сличан начин као и са сличним топонимима – Војводином „окупаторским“ синонимом Срема, Баната, Бачке и Барање и Монтенегром синонимом за Дукљу на Илирском/Зету на келстком/Dalmatiu superior на латинском и Поморјем или Приморском на српском нпр., територије временом припадну онима који су називе измислили.
Космет је дакле измишљотина новијег датума идеолошки пројективана у прошлост. Питоме жупе на данашњој територији „аутономне покрајине“ биле су просперитетне у средњем веку јер су биле ушушкане, далеко од граница и ратова, на главним друмским рутама и сасвим близу Јадранског мора. Толико близу да су охридски рибари вековима редовно доносили свежу пастрмку на пијацу у Будви, јефтинију од морске рибе корчуланских сиромаха (12 сати веслање од Будве по бонаци а по ветру на једра много брже) а конкурентну скадарском крапу (шарану) иза брда!!! Будвани стога нису имали егзистенцијалних разлога да се „смарају“ риболовом, сем из задовољства. У времену отворених трговачких путева иста територија и акваторија биле су много мање на весла, на магарцу и пешице него данас авионима, камионима и глисерима.
Након што је претворена у бојно поље и због пресецања трговачких путева којим је мој прадеда без докумената и проблема ишао чак до Каира и изласка на море пропаст је била неминовна. Просперитетна држава пропада кад постане бојно поље. Овај закон броја Један из Алана Форда никако да уђе у мозак срБских патриЈота вечних ратних хушкача и јуначина. А ни албанских. Тако је пропала немањићка Србија, па „Романија“ данас позната као Византија, тако су осиромашиле републике данашње Италије и Далмације, до поморског рата у 16. веку Соломона/Сулејмана законодавца/величанственог и његовог адмирала Хајрудина риђобрадог са католичким Карлом шпанским-Хабзбуршким и адмиралом Андријаном Доријом (данас знаном по ФК сампДОРИЈА) најбогатији део света, па Отоманска империја након што је бојно поље од Беча померено на њену територију итд. Толико о мнењу да Срби стално живе у сиромашним и заосталим земљама Римском царству, Византији, Млетачкој и Дубровачкој републици....
И Косово се дакле „брани“ у Скадру и Валони. Наравно не ратовима, већ мозгом. Гради ли се управо аутопут од Косова до обале, по угледу на Далматину (Загреб-Сплит), према србијанским „експертима“ Рашети Илић и ДРРР Борису Беговићу[vii] економском глупошћу јер има још мањи проток саобраћаја од Ибарске магистрале по чијој траси је због тога „нерентабилна“ изградња „истог“? Шта је чудно са оваквим елитама - што смо изгубили Косово или што нисмо изгубили и Дорћол? Коме више штете пресечени трговачки путеви и прекид сваког саобраћаја са албанским приморјем и „братским православним“ Епиром - Србима старим трговцима или албанској мафији?
Албанија начелно и историјски исто онолико није и јесте српска колико и Косово, ни мање ни више. Дозволити да те асимилује културно и институционално инфериорнији народ, историјски је пораз епохалних размера. Објаснити како се то десило, вредно је анализа и научних радова којих нема. Изазови асимилација, након нужне поновне обнове са-обраћаја и трговине су поново пред нама. Питање је само ко ће кога.
„Америчка идеја, заправо, иде у том правцу да ћемо на овим просторима еx-Југославије имати два подсистема који ће функционисати без политицког јединства. Један подсистем јесу Хрватска, Србија, БиХ и Црна Гора, а функционисат ће у смислу заједничког визног резима, јединствених царина, изнивелисане законске регулативе на најширем простору. Други подсистем јесу опет Црна Гора, Косово, Македонија и Албанија. Они то зову централнобалканска координација, а ићи ће на систем преклапања... управо да би Србија могла да издржи ту нову конфедерацију. ”[viii]

Албанци ће поштовати и бити лојални српском владару догод постоји српска држава, рекао је својевремено, уствари се заветовао, један албански првак Доситеју Обрадовићу[ix]. Да ли су прекршили завет или је прво нестала српска држава и владар? Није ли почетак „враћања Косова“ – обнова државе којој још увек припада Дорћол, да би Србија могла да носи „ту нову конфедерацију“? У противном носиће је неко други.
Син Малисорског кнеза на школовању и васпитавању у кнежевини Црној Гори, вајкао се да ли ће икада његов народ постати тако културан, уређен и дисциплинован као што су Црногорци, пише Љубомир Ненадовић у путопису „О Црногорцима“. За тадашњу Црну Гору тврди да тако уређену и чисту земљу у којој је сваки педаљ земље брижљиво обрађен, није видео нигде у Европи сем у Тоскани. Да ли данашња Црна Гора маслињака запарложених у драчу, тајкунско-мафијашких дахија и свеопште потрошачке бесловесности може бити идеал данашњим Малисорима (брђанима) и Гегама из суседства? А тек још запуштенија Србија данас кад је Српска Атина са својим шареним кичастим новоградњицама на месту порушених панонских домаћинских кућа тек бледа копија исте архитектуре која се гаји у Валони и Тирани? Додуше Цеца је најпопуларнија певаљка и у Албанији а црногорски и београдски техно-ди-џејеви тезгаре по албанској обали све до Тиране. Али то су слаби темељи за асимилацију чак и „противника“ који није у стању да створи иоле озбиљне институције одрживе државе[x].


[i] Анте Старчевић
[ii] „Северно од реке Мати био је јачи утицај римске културе, а на југу од Драча до Шкумбе (Скампа) претежни значај припадао је грчком елементу“ Petar Vlahović Slovensko stanovništvo u Albaniji u svetlu etnološke nauke
[iii] Мирослав Свирчевић http://www.balkanmagazin.net/istorija/cid170-46912/stogodisnjica-osloboenja-balkana
[iv] исто
[v] исто
[vi] Јован Цвијић веома јасно дефинише у антропогеографији и нашој науци, етнологији. По њему, Стара Србија обухвата не само језгро првобитне, немањићке Србије, Рашку, већ и Косово и Метохију, целу Македонију, северну Грчку и већи део данашње Албаније
[vii] О њему и сличним: „Циганин храни свога коња“ http://branali.blogspot.com/2012/09/blog-post.html
[viii] Из Јањићевог интервјуа - "Objavljeno u broju 149 DANA, 7. april / travanj 2000 http://www.bhdani.com/arhiva/149/inter.htm
[ix] „У другој половини XI и током XII века учвршћује се у просторима данашње Албаније и српска власт. Зна се да је Бодин (1081 -1100 ) имао резиденцију у Скадру. После 1180. године Скадар, Антивари, Далцино и нека друга насеља заузео је Немања. У састав српске средњовековне државе ушла је и област Палатум-Пилот, планински део који се простире између Скадра и Призрена.[18] Срби су господарили северозападним деловима данашње Албаније и у време Анжуја, а за време Душанове владавине (1331-1355), Македонија, Албанија, Епир и Тесалија чинили су саставни део Србије. Северозападни делови данашњег арбанашког простора припадали су Балшићима, после 1360. године, а у XV веку и деспот Стефан Лазаревић поседује данашњи северно-арбанашки део“ Petar Vlahović Slovensko stanovništvo u Albaniji u svetlu etnološke nauke
[x] „Рођен сам у Приштини, тамо сам живео до 1982, познајем тај амбијент и менталитет јако добро, и баш због тога кажем да је проблем Космета за Србију решив. То није држава нити ће икада бити, већ легло мафије која нема капацитет да од те наше покрајине створи државу у којој ће постојати владавина права и закона јер се то крши са основним принципима деловања мафије.“Звонимир Трајковић http://revolucijasada.blogspot.com/2012/11/blog-post_16.html

Поставио/ла 16th November 2012 branimir marković